Drvena brodogradnja je za Vitomira Vujovića iz Prčanja profesija i ljubav, ali i način života i dio kulturnog identiteta Bokelja. Ovaj 32-godišnji diplomirani inženjer brodogradnje, potomak starosjedilaca Boke kotorske, u svojoj radionici gradi drvenu barku, po nacrtima stare porodične barke. Njegovi preci su ranije, takođe imali svoje radionice, bavili su se stolarijom, brodogradnjom, bili su pomorci ili zaposleni u „Arsenalu” u Tivtu, a on je učio od svih njih pomalo. Na Mašinskom fakultetu u Beogradu, gdje je diplomirao na Odsjeku za brodogradnju, nisu proučavali drvene konstrukcije, već modernu tehnologiju od čelika, aluminijuma, staklo-plastike, te je mladi meštar- brodograditelj, kako graditelja barki u Boki kotorskoj tradicionalno zovu, uspješno kombinovao savremene materijale i tradicionalne metode gradnje.
– Gradnja plovila od drveta je moja ljubav. Živim na pjenu od mora, od malena sam volio drvene barke, brodove, volim i drvo kao materijal za obradu, ono je plemenito - uzmeš nožić i komad drveta i napraviš figuru. Ja sam samouk, interesovalo me je i još kao dijete sam išao kod starih graditelja, gledao šta oni tamo rade, nekad sam ih i „kupovao” malim gestovima (dodavao alat, pomagao im) kako bih dobio tražene odgovore. Dok sam studirao u Beogradu, preko interneta sam upoznao ljubitelja drvenih barki Zorana Nikolića sa Prčanja, i tako je počela naša saradnja. Nedavno smo radili generalnu rekonstrukciju njegove barke, promijenio je rebra, pomogao sam mu oko bankova, kontra-madijera, razme... Inače, zajedno plovimo u regatama drvenih barki. U mojoj radionici mogu da pravim barku po narudžbini, ali se ne bavim samo ovim, najviše pravim projekte, to je moja struka. Zajedno sa bratom Bojanom, diplomiranim arhitektom, osnovao sam firmu „Plafrma”, ima nas na instragramu, po društvenim mrežama. On osmišljava vizuelne prezentacije, pa mu ja pomažem kad su u pitanju enterijeri u drvetu. Planiramo da napravimo i neki sajt, moj brat se više bavi time, objašnjava nam Vitimir i dodaje da je prva drvena barka od koje je sve počelo bila upravo ova, porodična pasara, koja je sada na rekonstrukciji. Iz nje je izvukao šablone i počeo generalnu obnovu.
– Iz te barke, napravljene 1957. godine, ostavio sam samo jedan element, da bi se prenijela energija stare konstrukcije – vidi se ovaj tamni dio kobilice (kolumbe). To će na kraju biti nova barka, od novih komada drveta, a izgledaće autentično kao ta stara, sa nekim novim metodama lijepljenja, laminiranja. Moja radionica je modernija, zato što sam se bazirao na neka nova ljepila, tehnologije koje primjenjujem u kombinaciji sa tradicionalnom drvenom brodogradnjom, kako bi takav drveni objekat imao što duži vijek trajanja i da bi se što lakše održavao. To zahtijeva bolje uslove, grijanje, ventilaciju, kontrolisanje vlažnosti i temperature, radi ljepila. Niko u Crnoj Gori ne obrađuje „rebro” direktno „u kartabon”, pod kosim uglom, a ja to radim pomoću savremenih mašina. I drugi imaju takve mašine, ali nisam siguran imaju li i znanje.
Barku je kupio moj stric-pradjed Tripo Vujović. On je nekad radio u fabrici cipela „Borovo”, a kad se penzionisao, kupio je barku, o kojoj je brinuo njegov sinovac, moj djed Vitomir, a kasnije moj otac Anto, pomorski kapetan, koji su njome išli na ribanje. Prvu veliku rekonstrukciju je uradio majstor pok. Anto Pilastro, brodograditelj staroga kova sa Markovog rta, koji je zanat učio u Bijeloj, u Brodogradilištu „Pijavica”, vlasništvo porodice Todorović. Zanat je učio od Korčulanina Iva Antona Prančića, glavnog majstora, kome je porodica Todorović plaćala da svake godine obučava po deset mladih brodograditelja, da idu na zanat kod njega, za šta je imao dodatak na platu. Jedna velika serija bokeljskih brodograditelja (među njima su neki još živi, a imaju dosta godina), izašla je iz radionice meštra Prančića. To je generacija koja je poslije Drugog svjetskog rata činila okosnicu majstora za drvenu brodogradnju na prostoru Boke – objasnio je Vitomir kako se nekad brinulo o tome da se brodograditeljsko znanje i umijeće prenese na mlade kadrove. To znanje se ne može naučiti na fakultetima kod nas, to je rijetkost i u svijetu. Vito ističe da u uređenim zemljama Skandinavije, u Kanadi, Americi, pri nekim muzejima u Engleskoj postoje privatne škole, radionice, gdje se održavaju kursevi za njihovu tradicionalnu brodogradnju kako bi osposobili mlade kadrove. Zadatak im je da na kraju naprave neko drveno plovilo, koje se izbacuje na tržište, prodaje i na taj način valorizuje i kao graditeljsko nasljeđe i u komercijalnom smislu.
– Nisam za varijantu da se mladi primoravaju da uče o drvenoj brodogradnji. Da pođem od sebe – ja nisam volio da učim što me nije interesovalo. Pristalica sam ideje da se obuka pokrene pri nekoj instituciji koja će baštiniti tu tradiciju, ali ne da se uči na silu, jer to može više da ima kontraefekat. Ovaj zanat se nigdje ne uči u školama, mislim da bi ga jako teško bilo predavati u školama - osnove drvene brodogradnje se mogu predavati kao i svaki stručni predmet, mogle bi se napraviti i prezentacije, ali se rad u drvetu mora doživjeti u rukama, u procesu zanatske izrade, naglašava meštar i dodaje da zanat brodograditelja nije jednostavan. Na barci nema ništa ravno i pravo, sve su krivine, oblici, uglovi. Ranije se to radilo primitivnijim, danas osavremenjenim alatom, ali drvena brodogradnja je stara milenijumima i nema dva majstora koja će napraviti istu barku.
– Biblijska Nojeva barka bila je drveni brod, u Egiptu su plovili takođe...Željeznica, avioni, to je sve modernijeg datuma, od kada je nastao parni stroj. Brodogradnju je vrijeme iskristalisalo. U početku ni oni nisu sve znali, ali lomovi, pomorske nesreće polako su izbrusili zanat, da bismo danas dobili konkretne oblike, forme. Ali pet ljudi, majstora neće po istom šablonu napraviti istu barku. Sve će biti različite, to je ono što majstor unese u nju: on ima viziju kakva će ona biti. Kad vi stvarate nešto, isto kao kad kipar pravi statuu, on je vidi gotovu. E, tako je isto vidi i meštar već na početku, kad krene sa gradnjom, kaže Vujović.
Vito planira da na ovu drvenu barku, kad je rekonstruiše, postavi i jarbol, kako bi dobio ojedrenu barku i da njome izlazi na regate. Kada skine jarbol onda će barku za ribanje koristiti njegov otac, a i Vito, koji isto voli da zabaci udicu. Za dalju budućnost planira da napravi još jednu drvenu barku, kako bi Vujovići dobili jednu za regate, a drugu samo za ribanje.
Brojne su prednosti drveta u odnosu na plastiku. Među meštrima postoji osnovna pretpostavka koja kaže: „Drvena barka nikad nije stara, dokle god u šumi drveta ima”.
– Danas se u plastici pojavljuju „osmoze” – tumor plastike i pitanje je koliko se on može uspješno „liječiti”. Evo, ova drvena barka je iznova rođena – ono što je istrulilo može se promijeniti. Ljudi su drvenu barku osmislili tako da joj jako dug bude eksploatacioni vijek, uz prilagođavanje da se nešto može promijeniti, popraviti. I plastična se može zakrpiti, ali je drvena neuporedivo stabilnija od svake plastične barke, poručuje mladi meštar od drvenih barki.
M.D.Popović

---

Korban na kolumbi
Elementi tipičnog modela barke „pasara”, dužine 4,20 m širine 1,65 m, kakvu gradi Vito, mogu da imaju po dva ili tri naziva, koji u Boki vode porijeklo sa italijanskog govornog područja.
Osnovni uzdužni nosač svakog plovila je kolumba ili kobilica, na nju se putem spoja koji se zove „ključ” na provi i krmi nastavljaju pramčana statva (ašta), pramčana protustatva (kontraašta) i na krmi – krmena statva (masiv). Doduše, kod nekih konstrukcija ne mora da bude spojeno „na ključ“, može biti spoj „na mićot” – spoj krmene statve i kolumbe na način da se u kobilicu ukopavao jedan utok, pa se zaknjučavao po principu „muško-žensko” sa dva drvena klina.


Nematerijalna baština
Nedavno je u svojoj radioni ugostio stručnu komisiju Ministarstva kulture, koja je posjetila i Zorana Nikolića, njegovog prijatelja i kolegu.

-Pozdravljam inicijativu Ministarstva kulture da zaštiti drvenu brodogradnju kao nematerijalno kulturno nasljeđe. Nisam počeo ovim da se bavim da bih to sačuvao, nego zato što to volim i zato što me ispunjava, kao što nekoga ispunjava slikanje, muzika, ili automobili, kuvanje, heklanje... Sva brodogradilišta su zatvorena i kompletna tradicionalna drvena brodogradnja u Crnoj Gori „je na koljena“, što je katastrofa. Onda ispada da se neki ljudi, kao i ja, bave „očuvanjem“, ali mi smo samo zanatlije, kao i svaki drugi. Mislim da se pomičemo s mjesta u pozitivnom smislu, iako kažu da se teško živi, opet se bolje živi nego prije dvadeset godina, i ljudi su se jednostavno počeli vraćati drvenim barkama – skromno, ali ima napretka, primjećuje Vitomir.

Bavim se proučavanjem literature u vezi brodogradnje, interesuje me kako su nekad ljudi crtali šablone, stvarali oblike, linije, kako je to nastajalo, cijeli Mediteran je jako prepleten međusobno. Kad pogledate Grčku, Maltu, Tursku, Italiju, vi možete vidjeti sličnost u konstrukciji, u oblicima, mene interesuje odakle te sličnosti i koje su razlike. Onaj ko se time bavi, može da vidi sve odlike i stilove gradnje, objašnjava nam Vito


Bez ljepila
– Na kolumbu se slažu poprečni elementi drvene konstrukcije: „rebra”, nekad su se zvala „korbe” (cakuli), a sva rebra – orebrenje drvene barke, kod nas zovu „korban”. U zavisnosti od sistema gradnje da li se jedno rebro sastoji iz tri, pet ili sedam dijelova, od veličine plovnog objekta, oni su se nekad spajali zakovicama ili šrafovima, u stara vremena su bušene rupe pa su stavljani drveni zarezani špineli u koje su se udarali drveni klinovi. Nekad kad nije bilo ljepila, šrafova, to se sve stisne kad drvo nabrekne. Kod mene je to zalijepljeno, zašrafljeno i zakitovano. Na takvu konstrukciju se slagala oplata: najdonji madijer koji je odmah uz kobilicu je „panižel”, s lijeve i s desne strane, imamo najviši madijer ispod razme je „centa”, a zadnji madijer kojim se zatvara barka zvao se „braget” – kaže naš sagovornik.


Slavonski hrast
– Sa unutrašnje strane ispod razme dođe „kontracenta”, ispod nje „kontramadijer”, na koji se naslanjaju i bankovi i klupe. Tu je i krmena ploča ili „zrcalo”...Kod nas u modernom brodograđevnom jeziku ne postoje kompletno svi izrazi kao što su ovi starinski. U modernoj nauci postoji „rebrenica” i „rebro”, ali je diskutabilno šta je šta u drvenoj brodogranji. U okviru „rebrenice” u tradicionalnoj gradnji imate pet naziva ili šest, sedam i svaki se zna kad kažete što je. Nisam baš siguran kako bi se taj stari rječnik sa današnjim rječnikom mogao spojiti, ili bi trebalo da elementi budu fotografisani i imenovani, pa da ljudi mogu nauče nazive, predlaže Vito, koji za gradnju pretežno koristi slavonski hrast, pošto koristi ljepila, to drvo mora biti jako suvo. Ranije se koristilo i drvo murve (duda), ali se mora jako dugo čekati da se ona osušikakobi se koristila. Dijelovi mogu biti i egzote i mahagoni, ato je pitanje sredstava i novca – objašnjava meštar.